Disable Preloader

Честитка за 8.март

У име Синдикалне организације радника покрајинских органа управе и служби Аутономне Покрајине Војводине

ЧЕСТИТАМ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА

свим запосленим женама у покрајинским органима управе и службама Аутономне Покрајине Војводине и свим чланицама Синдикалне организације

са жељом, да заједничком активношћу постигнемо, у нашем друштву, још виши ниво равноправности жена и мушкараца,више плате, боље услове рада и веће учешће жена у управљању и руковођењу

Користим прилику да се сетимо, почетака борбе за равноправност жена и да оценимо да ли је та борба донела резултате. 

Пре само једног века, жене су биле апсолутно подређене мушкарцима на свим пољима живота. Нису имале право гласа, у многим деловима света ни потпуну пословну способност ни имовину, оне које су радиле имале су радно време по 16 часова дневно за бедну надницу и нису имале право на боловање, нису биле заштићене ни у трудноћи ни у одгајању деце, а у кући су све послове саме обављале. Муж је могао некажњено да је туче, а ако му је нешто скривила и да је отера од куће. 

Зато, бар на овај дан, треба да се сетимо 

Међународни дан жена

Међународни дан жена је дан посвећен женама и обележава се сваке године 8. марта. То је дан обележавања борбе жена за економску, политичку и социјалну равноправност са мушкарацима и боље услове живота и рада, а установљен је у знак сећања на демонстрације жена одржане у Чикагу 1909. године, када су чикашке жене захтевале од државе и послодаваца скраћење радног времена, боље услове рада и веће плате. У почетку то је била и борба за гласачко право жена. 

Иницијативу за тај празник дала је немачка феминисткиња и чланица социјалистичке странке Клара Цеткин (1857.-1933.). Цеткинова се борила за право жена од 1889. године, а први пут је покренула иницијативу за обележавање Дана жена на међународној конференцији социјалистичких жена 1910. године у Копенхагену. Прво обележавање Дана жена је било 1911. у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској. 

У Србији је Дан жена први пут обележен 1914. године. 

Осми март је прихваћен као међународни дан жена 1917. године. Уједињене нације су од 1975. године, која је проглашена за Међународну годину жена, и службено почеле да обележавају 8. март као Међународни дан жена. 

У међувремену уведене су институције као што су трудничко боловање, ограничење рада жена у трећој (ноћној) смени, иста плата за исти рад, право гласа... 

Итересантно је да је Швајцарска била последња земља у Европи која је увела право гласа женама (1972.) 

Жене и данас у многим земљама за исти рад имају мању плату, има их много мање међу запосленим становништвом, на руководећим положајима и у другим битним структурама друштва. 

Ни Србија у том смислу није изузетак. Нарочито када се упореде формално проглашена равноправност и стварни положај жена у друштву. Оне и данас много више труда од мушкараца морају да уложе ради постизања професионалних резултата и признања, много више улажу рада и бриге око деце и неупоредиво више раде у домаћинству у односу на мушкарце. Много чешће су жртве насиља сваке врсте и на послу и у породици. 

КЛАРА ЦЕТКИН 

Школујући се за наставницу, Клара Цеткин се повезала са женским и радничким покретом у Немачкој од 1874. 1878, постала је члан Социјалистичке радничке партије (Sozialistische Arbeiterpartei, SAP). Ова партија је основана 1875. спајањем двеју претходних партија: Опште немачке радничке асоцијације (ADAV), коју је основао Фердинанд Ласал и Социјалдемократске радничке партије (SDAP) Аугуста Бебела и Вилхелма Либкнехта. Године 1890. њено име је промењено у данашње - Социјалдемократска партија Немачке (SPD). 

Због забране социјалистичких активности коју је у Немачкој увео Бизмарк, 1878, Клара Цеткин је прешла у Цирих, 1882. а затим је отишла у егзил у Париз. Током боравка у Паризу играла је важну улогу у оснивању Социјалистичке интернационале. Такође је узела презиме свог партнера, руског револуционара Осипа Цеткина са којим је имала два сина. Касније је била удата за уметника, Георга Фридриха Цундела од 1899. до 1928. 

Клара Цеткин је у SPD-у са Розом Луксембург, блиском пријатељицом и повереницом била једна од главних личности левог револуционарног крила партије. У дебати о ревизионизму на почетку двадесетог века са Розом Луксембург напада реформистичке тезе Едуарда Бернштајна. 

Цеткинову је веома интересовала женска политика, укључујући борбу за равноправност и право гласа за жене. Развила је социјалдемократски женски покрет у Немачкој; од 1891. до 1917. писала је за SPD-ове женске новине Die Gleichheit (Једнакост). Године 1907. постаје вођа новоформиране "Женске канцеларије" у SPD-у. Организовала је прославу првог „Међународног дана жена”, 8. марта 1911. 

Током Првог светског рата, Клара Цеткин је са Карлом Либкнехтом, Розом Луксембург и другим утицајним политичарима из SPD-а одбацила партијску политику Burgfrieden (примирје са владом, обећање о уздржавању од свих штрајкова током рата). Уз друге антиратне активности, Цеткинова је ортанизовала међународну женску антиратну конференцију у Берлину 1915. године. Због антиратних ставова била је хапшена неколико пута током рата. 

1916, Клара Цеткин је била један од саоснивача Спартакистичке лиге и Независне социјалдемократске партије Немачке (USPD) која се 1917. отцепила од своје матичне партије, SPD-а, због неслагања са њеним проратним ставовима. Јануара 1919, након Немачке револуције новембра претходне године, основана је KPD (Комунистичка партија Немачке) којој Клара Цеткин приступа и представља је од 1920. до 1933. у немачком парламенту. Интервјуисала је Лењина о „женском питању”, 1920. и транскрипт интервјуа се може наћи на [1] (на енглеском). 

До 1924, Клара Цеткин је била члан централне канцеларије KPD-а; од 1927. до 1929. била је члан партијског централног комитета. Такође је била члан извршног комитета Комунистичке интернационале (Коминтерна) од 1921. до 1933. Године 1925. изабрана је за председника немачке левичарске хуманитарне организације Rote Hilfe (Црвена помоћ). Августа 1932, као председавајућа Рајхстага по старешинству, позвала је народ да се бори против националсоцијализма. 

Када су Адолф Хитлер и његова Национал-социјалистичка немачка радничка партија преузели власт, Комунистичка партија Немачке је избачена из Рајхстага, након пожара у Рајхстагу, 1933. Клара Цеткин последњи пут одлази у егзил, овога пута у Совјетски Савез. Тамо је умрла 20. јуна 1933, са скоро 76 година. Сахрањена је код зидина Кремља у Москви. 

РОЗА ЛУКСЕМБУРГ

Роза Луксембург је рођена као Розалија Луксембург 5. марта, 1870. или 1871. у Замошћу (Zamość) близу Лублина, у јеврејској породици. Извори варирају кад је реч о години њеног рођења - у својој биографији на Циришком универзитету је навела 1871. као годину рођења, али на њеној матурској дипломи стоји да је 1887. имала седамнаест година, у ком случају би била рођена 1870. Била је пето дете трговца дрвном грађом, Елиаса Луксембурга, и његове супруге Линее (девојачко - Левенштајн). Роза је имала поремећај у расту и била је физички хендикепирана целог живота. 

Кад се са породицом преселила у Варшаву, Роза је тамо похађала женску гимназију од 1880. године. Чак и у тим раним годинама (од 1886.) била је члан пољске левичарске партије, Пролетаријата. Пролетаријат је основан 1882, двадесет година пре руских радничких партија, и почео је са организовањем генералних штрајкова. Због тога је четворо вођа партије убијено, а патрија се распала. Неки од чланова су наставили да се тајно састају. Роза се придружила једној од ових група. 

1887, Роза је положила матуру, а од 1889. године студира на Циришком универзитету, заједно са другим социјалистима попут Анатолија Луначарског и Леа Јошигеса. Студирала је филозофију, историју, политику, економију и математику. Специјалистички предмети су јој били Staatswissenschaft (наука о управљању државом), Средњи век и економске и берзанске кризе. 

1890, су укинути Бизмаркови закони против социјал-демократије, и Социјал-демократска партија Немачке је по закону могла да освоји мандате у Рајхстагу (парламенту). Али упркос својим про-револуционарним изјашњавањима, чланови парламента из социјалистичких редова су се више бавили стицањем додатних парламентарних права и материјалног богатства. 

Роза Луксембург се пак држала својих револуционарних марксистичких принципа. 1893. године, заједно са Леом Јошигесом и Јулијаном Марчлевским (алиас Јулиус Карски), је основала новине Справа Роботница (Sprawa Robotnicza), као супротност националистичким политикама Пољске социјалистичке партије. Роза је веровала да до независне Пољске може доћи само кроз револуције у Немачкој, Аустрији, и Русија. Истрајавала је на идеји да борбу треба водити против самог капитализма, а не за независну Пољску. Луксембургова је одбијала право на самоопредељење држава (нација) у социјализму, што је касније довело до тензија са Лењином. 

Са Леом Јошигесом је била суоснивач Социјал-демократске партије Краљевине Пољске (СДКП), од које је касније настала Социјал-демократска партија Краљевине Пољске и Литваније (СДКПиЛ) спајањем са литванском социјал-демократском организацијом. Упркос томе што је већи део свог живота као одрасла особа живела у Немачкој, Роза Луксембург је остала главни теоретичар пољских социјал-демократа, и водила је партију са Јошигесом, њеним главним организатором. 

1898, Роза Луксембург је стекла немачко држављанство удајом за Густава Либека. Преселила се у Берлин. Постала је активна у левом крилу Социјал-демократске партије Немачке (СПД), где је повукла оштру границу између своје фракције и Ревизионистичке теорије Едуарда Бернштајна, нападајући га у брошури под насловом „Социјална реформа или револуција?“. Њене говорничке способности су је убрзо промовисале у главну говорницу партије. Супротставила се све конформистичкијем парламентарном партијском курсу СПД-а уочи све очигледнијег рата. Инсистирала је да се главне разлике између капитала и радништва могу превазићи једино ако би пролетаријат преузео власт, и након свеобухватних револуционарних промена у целом окружењу производних метода. Желела је да ревизионисти напусте СПД. Ово се није догодило, али барем је руководство партије Карла Кауцког оставило марксизам у програму, иако је његов главни циљ био да се повећа број посланичких места у парламенту. 

Од 1900, Роза Луксембург је истицала своје ставове о текућим економским и социјалним проблемима у разним новинским чланцима широм Европе. Њени напади на немачки милитаризам и империјализам су постали јачи како је рат био ближи, и трудила се да убеди СПД да скрене у супротном правцу. Луксембургова је желела да организује генерални штрајк како би поспешила радничку солидарност и спречила рат, али је партијско руководство ово одбило, и 1910. године се разишла са Кауцким. 

Између 1904. и 1906, њен рад је три пута прекидан боравком у затвору због политичких активности. 

Ипак, Луксембургова је наставила са политичким активностима; 1907. је учествовала у петом партијском дану Руских социјал-демократа у Лондону, где је срела Лењина. На Другом међународном (социјалистичком) конгресу у Штутгарту је предложила резолуцију (која је прихваћена), која је тражила уједињење свих европских радничких партија у покушају да се заустави рат. 

У то време, Роза Луксембург је почела да предаје марксизам и економију у тренинг центру СПД-а у Берлину. Један од њених студената је био потоњи вођа СПД-а, и први председник Вајмарске Републике, Фридрих Еберт. 

1912. је учествовала на конгресу европских социјалиста у Паризу. Са француским социјалистом, Жаном Журеом (Jean Jaurès), је договорила да би у случају избијања рата све европске радничке партије требале да организују генерални штрајк. Како је рат био ближи, она је организовала демонстрације (на пример у Франкфурту), позивајући на приговор савести за војну службу, и одбијање извршавања наређења. Због овога је оптужена за „изазивање непослушности властима, закону и реду“ и осуђена на годину дана затвора. Није одмах упућена на одслужење казне па је могла да учествује на састанку социјалистичке канцеларије у јулу. Била је јако погођена чињеницом да је у радничким партијама национализам био јачи од класне свести. 

28. јула, 1914, Аустроугарска је објавила рат Србији, и тако је отпочео Први светски рат. 3. августа, Немачко царство је објавило рат Русији. Следећег дана је у Рајхстагу једногласно одлучено да се рат финансира емитовањем ратних обвезница. Сви представници СПД-а су гласали за овај закон, а партија је такође пристала на примирје (Burgfrieden) са владом, обећавши да ће се суздржавати од штрајкова током рата. За Луксембургову је ово била лична катастрофа, због које је за кратко чак разматрала самоубиство: Ревизионизам, против кога се борила од 1899, је победио, и рат је почео. 

Са Карлом Либкнехтом и другима попут Кларе Цеткин и Францом Мехрингом, Роза Луксембург је 5. августа 1914. створила групу Интернационалу. Од ње је настала Спартакистичка лига, 1. јануара, 1916. Објавили су бројне илегалне памфлете са потписом Спартак по трачком гладијатору који је покушао да ослободи робове у Риму. Роза Луксембург је узела име Јуниус, по Луциусу Јуниусу Бруту, за кога се прича да је основао Римску републику. 

Група је одбацила прекид ватре између СПД-а и немачке владе под Вилхелмом II, и жестоко се борила против њега, залажући се за генерални штрајк. Због тога је 28. јуна 1916, Роза Луксембург осуђена на две и по године у затвору. За време боравка у затвору, била је двапут премештана, први пут у Познањ а затим у Вроцлав. У овом периоду је написала више чланака под именом Јуниус, које су њени пријатељи прокријумчарили из затвора, и илегално одштампали. Међу њима је био и чланак Руска револуција. Овај чланак је критиковао бољшевике, и упозорио да постоји опасност да се диктатура развије из бољшевичке власти. (Ипак је наставила да позива на Диктатуру пролетаријата по бољшевичком моделу.) У овом контексту је написала своју чувену реченицу: Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden (Слобода је увек и искључиво за оне који мисле другачије.) Још једна публикација, јуна 1916. је била Die Krise der Sozialdemokratie (Криза социјал-демократије). 

1917. године, када су САД ушле у рат, Спартакистичка лига се придружила Независној социјал-демократској партији Немачке (УСПД), такође групи анти ратних бивших чланова СПД-а, коју је основао Карл Кауцки. 9. новембра 1918. УСПД је лансирана на власт, као водећа партија нове републике заједно са СПД-ом, након абдикације кајзера. Ово се догодило након устанка (Немачка револуција) који је почео у Килу, 4. новембра 1918, када је четрдесет хиљада морнара преузело луку у знак протеста због одлуке Немачке поморске команде да се ступи у борбе са Британском морнарицом, упркос чињеници да је било јасно да је рат изгубљен. До 8. новембра, раднички и војнички савети су заузели већи део западне Немачке, постављајући темеље за такозвани Räterepublik (Републички савет), моделиран по систему Совјета из руских револуција 1905. и 1917. 

Луксембургова је пуштена из затвора у Вроцлаву 8. новембра, а и Либкнехт је такође био ослобођен, и реорганизовао је Спартакистичку лигу. Они су сада заједно издавали новине Црвена застава (Die rote Fahne). У једном од својих првих чланака, Луксембургова је захтевала амнестију за све политичке затворенике, и укидање смртне казне. 

Међутим, уједињени фронт се распао крајем децембра 1918, када је УСПД напустила коалицију у знак протеста због онога шта су они сматрали компромисима СПД-а са (капиталистичким) статусом кво. 1. јануара 1919, Спартакистичка лига је заједно са другим социјалистичким и комунистичким групама (укључујући Интернационалу комуниста Немачке, ИКД) основала Комунистичку партију Немачке (КПД), надасве по иницијативи Карла Либкнехта и Розе Луксембург. Луксембургова је подржавала учешће КПД-а у народној уставотворној скупштини, која је основала Вајмарску Републику; али је била надгласана. У јануару је други револуционарни талас прошао Немачком, а неки од вођа КПД, укључујући Розу Луксембург, су били неради да га подрже, предвидевши његов лош крај. Као одговор, социјал-демократски вођа, Фридрих Еберт је ангажовао националистичку милицију, фрајкора, да сузбије устанак. Розу Луксембург и Карла Либкнехта су припадници фрајкора ухватили у Берлину, 15. јануара 1919, и убили их истог дана. Луксембургова је испребијана на смрт кундацима пушке, и бачена у оближњу реку, а Либкнехт је упуцан у потиљак, и затим остављен као непознато лице у оближњој мртвачници. Стотине чланова КПД-а су на сличан начин убијени, и савети су уништени. 

Влада Источне Немачке је именовала Роза-Луксембург-плац и станицу подземног метроа на њему, у историјском центру Берлина, Мите, по њој. Volksbühne (Народно позориште) се налази на Роза-Луксембург-плацу. Ово име је остало непромењено и након уједињења Немачке.